ISKRENO, BILI SMO SKEPTIČNI...

Iskreno, bili smo skeptični. Nismo nikada imali u nogama duže ture od tri dana po Srbiji, pa smo se pitali da li je realno da stignemo do Crnog mora…

Tokom jednog prolećnog popodneva ove godine, dok smo šetali ulicama Beograda, razmišljali  smo o tome šta bismo korisno mogli da uradimo predstojećeg leta. Pominjali smo razne poslove, što preko omladinske zadruge, što preko nekih drugih organizacija, i trudili smo se da osmislimo neki plan pošto smo imali relativno slobodne dane tokom jula i avgusta. U jednom trenutku, dok smo razgovarali, projuri pored nas jedan biciklista, verovatno je kroz Beograd bio samo u prolazu, pošto je bio natovaren bisagama i šatorom. Skrenuvši nam pažnju, zapitali smo se kako li mu je tako usamljenom na velikom putu i kako se snalazi lutajući kroz gradove i prostranstva ovog dela Evrope. Sa simpatijama smo gledali na njegov poduhvat pošto smo i obojica ljubitelji bicikala.

U početku, pomalo kroz šalu, počesmo da pričamo kako bi izgledalo da i nas dvojica pokušamo neki sličan veliki poduhvat van naše zemlje. I dođosmo do pitanja kuda bismo krenuli a da odemo, recimo na more, a razgovor je tekao otprilike ovako:

,,Šta misliš dokle bismo mogli da doguramo“, pitam ja u jednom trenutku druga… On gledajući u mapu kaže ,,Pa recimo do… do… hm… do Konstance!!“

– ,,Do Konstance!! A što bas tamo, znaš ti gde je ona? – bio sam začuđen… ,,Znam, ali nema puno uspona, a to je najvažnije.’’ – ,,A koliko nam je potrebno?“…. ,,Pa ne znam tačno, izračunaćemo.“… ,,Ma ja ću ti i bez računanja reći da je daleko.“ promrmljah ja.

Iskreno, bili smo skeptični. Nismo nikada imali u nogama duže ture od tri dana po Srbiji, pa smo se pitali da li je realno da stignemo do Crnog mora…Ipak, pošto nam je nekako bila želja i da odemo negde na primorje ove godine, izabrali smo, možda ne najbliže more od Beograda, ali svakako put sa najmanje uspona, mnogo manje nego do Crne Gore ili Grčke. Dakle, stići do mora a zaobići planine, pa da probamo.

Neizbežna je bila Dunavska biciklistička ruta, koja je bar u delu kroz Srbiju vidno obeležena sa znakovima i prolazi kroz uglavnom neopterećene delove pored ove velike evropske reke. Nije nam dugo trebalo da se složimo da deo leta iskoristimo na putovanje biciklom, a da posao ostavimo za neki drugi period. Ipak je novac lakše trošiti nego ga zaraditi, zar ne?

Vremenom je proradio naš avanturistički duh pa smo pristupili smišljanju plana. Mic po mic stiglo je leto i trenutak da se krene.

Kretali smo se kroz ravne predele Banata, preko Pančeva, Starčeva i Kovina prolazeći pored širokog Dunava i predela gde su se smenjivale dine Deliblatske peščare, dajući tako zanimljiv i lep prizor. Već prvog dana smo uspeli da stignemo blizu rumunske granice kod Bele Crkve. U selu Dubovac smo se prvi put osetili kao stranci u rođenoj zemlji. Doživeli smo da nam se ljudi javljaju na engleskom jeziku, što nam je bilo simpatično i samo pokazuje da ovom rutom uglavnom prolaze bicikisti iz zapadne Evrope.

Vreme nas je poslužilo, bilo je poprilično svežije za razliku od ostalih dana kad je bila velika vrućina karakteristična za ovaj deo godine. Predveče je padala kiša koja nije trajala dugo, tek da se podsetimo tradicionalne srpske gostoljubivosti koja nas je pratila i na ovom putu. Naime, kada smo stali nedaleko od mesta Vračev Gaj blizu Bele Crkve, ispod jednog drveta koje je iz dvorišta natkrivalo put, domaćini su nas primetili i pozvali da sednemo ispod nadstrešnice, naravno uz nezaobilazno posluženje.

Ubrzo smo nastavili i prenoćili u Vračev Gaju kod rođaka od jednog našeg prijatelja. Zar je potrebno da kažemo da smo se osećali kako kod kuće. Posluženje, ljubazni domaćini koji su nas upoznavali sa zanimljivim činjenicama iz života njihovog sela, dok su u isto vreme pažljivo i zainteresovano slušali dok smo pričali o našem putu. Bojažljivo smo pominjali šta nam je cilj putovanja, jer ni sami nismo bili sigurni da li smo u mogućnosti da tako nešto ostvarimo.

Narednog dana, krenuli smo polako ka Beloj Crkvi i okupali se na kratko u kamperskom jezeru, a tamo smo bili i više nego zadovoljni sa onim što smo videli: lepo uređena plaža sa sredjenim travnjakom i ležaljkama na obali pored restorana. Ubrzo nakon toga,  pred sam izlazak iz Srbije, nasmejala nas je tabla za bicikliste na kojoj piše:

Po prvi put ćemo voziti bicikl u drugoj državi, što je samo doprinosilo uzbuđenju u tom trenutku. Ušli smo u Rumuniju i nakon toga vozili dolinom reke Nere, uskim talasastim putem kroz etnički mešovita rumunsko – srpska sela uz granicu sa Srbijom. Pauzu za ručak pravimo u manastiru Zlatica, zadužbini još iz doba Svetog Save, gde nam monah kuva ručak, nakon što smo ustanovili da nam je iscurio plin iz boce od prethodnog dana.

U popodnevnim časovima nastavljamo dalje i posle mesta Sokolac (Socol) ostajemo bez daha, razlog – Dunav. U tom trenutku počinjemo da shvatamo reči pesme: „Dunave, Dunave moje more, kraj tebe mi srce moje ostade“. I zaista, kasnije ćemo samo još više da se uverimo, osećaj je bio kao da smo negde u Boki Kotorskoj. Koliko Dunav široko, moćno i nestvarno lepo deluje kroz predele neposredno pre i nakon ulaska u Đerdapsku klisuru.

Zaključujemo – Dunav je naše more! Prenoćili smo kod prijatelja u srpskoj porodici u mestu Belobreška (Belobresca), koje se nalazi na levoj obali reke tačno preko puta Velikog Gradišta. A onda naredna dva dana nismo ni osetili umor zato što nam je predivna priroda sa smenjivanjem kotlina i uskih klisura jednostavno oduzimala dah.

Treće noćenje smo imali u poslednjem selu sa većinskim srpskim stanovništvom na našem putu – Svinjici (Svinita) i krenuli ka Oršavi praćeni prelepim slikama Dunava.

Smenjivanje klisurastih suženja gde je Dunav širok samo nekih stotinak metara između dve obale i zatim delova gde on dostiže ,,morska prostranstva’’ stvarno treba doživeti. Statua Decebala, Trajanova tabla, manastir Mrakonje su samo neki od lokaliteta koja upotpunjuju turističku ponudu ovog kraja. Tu je i Hidroelektrana Đerdap koja predstavlja svojevrsno graditeljsko čudo u ovom delu Dunava.

Nastavili smo dalje ka Oršavi, gde nas je čekao jak uspon i neverovatno veliki spust do samog grada. Posle odmora krenuli smo dalje ka Turnu Severinu po najopterećenijem delu puta na celom putovanju, ali i u našim životima generalno. Put je uzak i izuzetno opasan za bicikliste. To je otprilike 30 km magistrale sa kamionima, koji se smenjuju kao na traci jedan za drugim i  gde pomislite da im nema kraja. „Put smrti“ zasigurno nije prejaka reč za tu deonicu.

Proslavili smo što smo preživeli ovu izuzetno opasnu magistralu u restoranu ,,Taverna Sarbului’’, koja se nalazi svega nekoliko km pre ulaska u Turnu Severin uz srpski prebranac i kobasice. Pre mraka smo stigli u grad, gde nas je preko sajta ,,Couchsurfing’’ ugostio naš domaćin Alex. Gostprimstvo i ljubaznost su bili na visokom nivou tokom celog putovanja, lokalni stanovnici su uvek izlazili spremni da razgovaraju (koliko god je to bilo moguće s obzirom da mi nismo znali rumunski, a oni uglavnom nisu poznavali mnogo engleskog).

Spavili smo malo duže tog jutra, posle pređenih 330 km za četiri dana,  trebao nam je veći odmor.

Tog dana smo izvozali tek oko 35 km, ali bilo je nešto većih uspona, i smestili smo se po prvi put u šatoru na jednom brdu pored vinograda. Na vrhu je bila manja kuća sa pomoćnim objektima. Kad smo došli do gore, psi su počeli da laju i vetar je veoma jako duvao, tako da nije bilo baš idealno mesto za kamp. Međutim, nekako smo uspeli vlasniku vinograda, koji ne zna engleski, uz pomoć nogu i ruku da objasnimo da želimo da spavamo u zavetrini iza šipražja… Te večeri imali smo najbezbednije spavanje u šatoru, jer su nas lično obezbeđivali psi domaćina. Ujutru, domaćin je došao da nas isprati i podeli grožđe.

Kako smo ulazili sve dublje u Rumuniju, ljudi su postajali sve darežljiviji. Iako smo prolazili kroz siromašne predele, dobijali smo skoro sve vrste voća počevši od jabuka, grožđa, krušaka, paradajza. Vozili smo odličnom magistralom Turnu Severin-Kalafat u posebnoj traci, sa vetrom u leđa prvi i poslednji put na celoj ruti sve do mesta Catane, gde smo drugu noć zaredom proveli u šatoru ovaj put u polju suncokreta. Bilo je nezgodno pronaći pravo mesto za spavanje, jer nema praznih polja, osim pokošenog oštrog žita, na kom se nismo usudili da noćimo da nam se šator ne bi probušio.

Sledećeg dana smo vozili kroz veoma siromašnu južnu Rumuniju, a ljudi su ovde veoma srdačni, tako da su nam se svi javljali. Toliko su počeli da nas pozdravljaju da je i kod nas došlo do prezasićenja.

Put kroz ovaj deo južne Rumunije ili Vlaške regije je većinom ravničarski bez mnogo saobraćaja i uspona, ali je asfalt u dosta lošem stanju. Sela su ovde svojevrstan zaklon od vetra i  olakšavaju pedalanje kroz nepreglednu ravnicu. Ona najčešće imaju samo jednu ulicu i znaju da se protežu po nekoliko kilometara. Starije seosko stanovništvo u ovim krajevima obožava da sedi na ulici, to je na neki način njihov prozor u svet. Imaju tipične klupice pored svojih kuća sa specifičnim kružnim stranama na kojima provode svoje slobodno vreme. Takođe, u ovom delu Rumunije kočije su jedno od glavnih prevoznih sredstava, većinom su upregnuti konji, mada smo viđali i one sa magarcima.

Generalno smo dosta pažnje posvećivali odabiru pravog mesta za šator. Jedan od glavnih uslova pri postavljanju je bio da niko ne primeti gde se nalazimo, da bismo sprečili eventualnu krađu bicikala, i zato smo šator postavljali neposredno pre mraka, a lokaciju nalazili znatno ranije.

Pri prolasku kroz prvi veći gradić, Korabiju, upoznali smo se sa jednim čovekom koji je vozio bicikl do susednog sela gde inače i živi. Popričali smo sa njim na španskom i na engleskom, radio je kao građevinac u zapadnoj Evropi. Najzanimljivije je bilo kad nas je pitao:

-„Momci, koliko imate para?“

Malo smo se iznenadili i uplašili i naravno odgovorili:

-„Nemamo mnogo.“

-„Evo vam 10 leja da vam se nađe“.

Nismo mogli da verujemo kakvih ljudi ima na putu.

Krenuli smo dalje preko reke Olt, koja je veoma brza iako da teče kroz ravnicu, sa prelepim peščanim plažama. Ko bi mogao odoleti da se ne okupa. Taj dan smo spavali u mestu Seaca, razapeli smo šator pored polja suncokreta.

Narednog dana smo imali najveći peh sa biciklom, kada je na jednom biciklu otpao šraf od prtljažnika. Srećom, posle pola sata lutanja po gradu, našli smo čoveka koji nam je dao zamenu pa smo nastavili put. Osećali smo se kao poznate ličnosti, jer su nas deca i ovde masovno pozdravljala.

Vetar je tokom celog puta bio naš najveći protivnik, nije posustajao, jednostavno nam nije dozvoljavao da stignemo do mora tek tako lako. Izgleda da sve što vredi u životu se teško osvaja.

Dakle, tog dana, i pored problema sa prtljažnikom, obaramo lični rekord i prelazimo 112 km. Pred mrak stižemo u grad Đurđu, jedan od većih gradova južne Rumunije. Ovde odlučujemo da nam treba malo luksuza i nalazimo smeštaj u hotelu ,,Vlaška’’ za 11 evra. S obzirom da smo u hotelu, odmaramo malo duže ujutru, da iskoristimo uslugu od ,,pet zvezdica“ do kraja.

Krećemo put Bugarske i prelazimo Dunav po drugi put od Beograda. Sam most je granični prelaz izmedju gradova Đurđu na rumunskoj i Ruse na bugarskoj strani.

Posle pređenih 45 km, za promenu šator postavljamo u polju duvana. Sledećeg dana krećemo za Silistru, put prelazi iz ravničarkog u brdski, i zato vozimo dosta sporije od očekivanog. Prolazimo kroz veoma lepe brežuljkaste predele severo-istočne Bugarske, da bismo uveče stigli do Silistre. Tu smo sasvim slučajno upoznali jednog studenta pitajući ga da li zna za neki jeftin hostel u blizini. Pošto nas je odveo do smeštaja, oduševljen našom pričom, poziva nas kod njegovog prijatelja u kafić, sa kojim provodimo zanimljivo veče u priči i uz bluz muziku.

Ujutru nastavljamo ka Konstanci, direktno iz Silistre, koja je na samoj granici i ulazimo opet u Rumuniju. Vozimo uz Dunav gde se opet kupamo i nastavljamo putem koji je savršen za bicikliste: vinogradarski kraj, brežuljkast teren, skoro bez saobraćaja. Dan završavamo u blizini sela Baneasa, gde nam u jednoj prodavnici vlasnica kuva supu, da nas povrati malo posle dana sa suvom hranom. Ovoga puta polje deteline je naš krevet.

Poslednjeg dana, naš najveći protivnik – vetar, ne prestaje da duva i prati nas do kraja puta. Ali uspevamo da ga savladamo!

Konstanca je osvojena!