Tajni recepti iz beležnica zlatiborskih domaćica, uz pogodne klimatske uslove za proizvodnju mleka, mlečnih proizvoda i mesa, čine da zlatiborski specijaliteti budu pravi raj za sve gurmane.

Iz perspektive gostiju, zimovanje na Zlatiboru u najvećoj meri obeležavaju dve stvari: skijanje i zlatiborski specijaliteti. Ne znam za vas, ali da mene stave pred izbor da se odlučim za jedno od ova dva, ja bih kulinarska zadovoljstva pretpostavio ovim potonjim, snežnim. Na našu sreću, Zlatibor je i ove zime bio širokogrud, pa nam je priuštio oba: puno snega i ništa manje fantastičnih zalogaja.

Kako je zima prilično neatraktivno doba za obilazak brojnih turističkih znamenja ove planine, što zbog mraza koji nas odvraća od avantura, što zbog nepristupačnosti lokalnih puteva koji znaju da budu zavejani i po nekoliko dana, potrebno je naći neku aktivnost koja bi ispunila ovako nastalu vremensku prazninu. Upravo tada, na scenu stupaju neprevaziđeni i raznovrsni zlatiborski specijaliteti koji čine da se ni za trenutak ne pokajemo što smo odabrali da zimu provodimo na ovoj planini.

Društvo i ja tokom našeg mini zimovanja boravimo u Kolibi na Vodicama, našoj proverenoj bazi od jesenas. Svakoga dana putujemo nekih 13-14 kilometara do Ski centra Tornik, što i nije tako puno ako imamo u vidu da smo ranije iz centra Zlatibora takođe putovali oko 9-10 kilometara do ovog skijališta. Posle 2-3 sata intenzivnih spustova, bivamo tako iscrpljeni da postajemo jako gladni i krećemo u pohod na najukusnije kulinarske zgode koje je iznedrila zlatiborska kuhinja.

Verovatno vam na sam pomen zlatiborske hrane kreće voda na usta. Zato vas neću više mučiti već prelazim na stvar. Prvi zlatiborski specijalitet s kojim se upoznajemo biva oval pršute koji pred nas u znak dobrordošlice iznose naši domaćini iz vikendice na Vodicama. Pomislih u sebi: „Ako se po jutru dan poznaje, biće ovo nezaboravna avantura kroz raskošne odaje zlatiborskog gurmanluka“. Moj gurmanski instikt me nije prevario, ipak krenimo redom.

1. Zlatiborski sir i kajmak

Verovatno prvu asocijaciju na zlatiborsku kuhinju predstavljaju tamošnji sir i kajmak. Pripremani prema oprobanim tehnikama sirenja i kajmačenja koje se prenose sa kolena na koleno, zlatiborski sir i kajmak predstavljaju vrhunske kulinarske užitke. Ovi zlatiborski specijaliteti ukazuju i svedoče o privrednom usmerenju ovoga kraja ka stočarstvu, i značaju koje mleko i mlečni proizvodi imaju za svako seosko domaćinstvo.

Priča o siru i kajmaku nas odvodi do kućice sa druge strane brda, gde živi zlatiborska domaćica, gospođa Miljanka, koja nas uvodi u veštinu pravljenja sira i kajmaka. Odmah primećujemo male drvene kućice, odvojene od onih u kojima se stanuje, u kojima se odvija čitav proces sirenja i kajmačenja. Ove kućiće se zovu mlakari, poseduje ih svako seosko domaćinstvo i predstavljaju obavezan deo pokućnice. Tajna mlakara se sastoji u adekvatnoj izolaciji, kao i sanitarnoj funkciji ovih prostorija, jer su njima pristup imale isključivo domaćice, dok je ostatak porodice držan dalje od mlekara.

Na naše insistiranje da iz prve ruke naučimo po koju lekciju o siru i kajmaku, gospođa Miljanka pravi izuzetak i uvodi nas u najtajniju odaju svoga domaćinstva – mlakaru. Ulazimo u malu prostoriju od nekih 7-8 kvadratnih metara, po podu leže dve velike šerpe pune mleka, dok su po policama sa strane poređane drvene posude u kojima se čuvaju sir i kajmak. Gospođa Miljanka upravo počinje sa sirenjem, a mi poučeni onom narodnom da se zanat očima krade, zauzimamo dobre pozicije i pomno posmatramo ovu seosku alhemiju koja na koncu daje vrhunske kriške sira.

Sam proces pravljenja sira se sastoji od nekoliko faza. Prvo, potrebno je prokuvati mleko na jakoj vatri nakon čega se skida sa šporeta i ostavlja u mlakar kako bi se što pre ohladilo. Posle toga se u ohlađeno mleko sipa surutka koja podstiče proces sirenja(stvrdnjavanja) mleka. Na kraju procesa sirenja, ovako usireno mleko domaćica prekriva drvenim poklopcem na koji se stavlja jedan kamen što ima za cilj ceđenje preostalih sokova i ostataka surutke iz sira.

Ovako ukratko izgleda proces pravljenja sira koji će svaka zlatiborska domaćica rado podeliti sa znatiželjnim posetiocima. Ovo je još jedan dokaz u prilog činjenici da su ljudi na Zlatiboru veoma otvoreni i neposredni, što je veliki adut u komunikaciji sa gostima i bavljenju turizmom.

Sa druge strane, postupak dobijanja kajmaka je mnogo jednostavniji. Naime, kajmak se dobija tako što se sveže pomuženo mleko prokuva na šporetu, nakon čega se drži u hladnom mlakaru oko tri sata, što kao rezultat ima stvaranje sloja kajmaka po površini šerpe. Ovako nastao sloj kajmaka se skida veštim potezom kašike ovdašnjih domaćica i odlaže u drvene posude – kačice.

Dok nam domaćica objašnjava proces kajmačenja, shvatam šta je poslužilo kao uzor onoj odomaćenoj metafori o „pokupljanju kajmaka“, te da je ista rođena u nekom od seoskih mlekara, možda baš na Zlatiboru, odakle se raširila po belom svetu.

Preporučuje se da se sir i kajmak čuvaju u kačicama jer se na ovaj način sprečava njihovo buđanje i ovi proizvodi zadržavaju nepromenjen ukus duže vremena. Iz ličnog iskustva, zlatiborski sir i kajmak najbolje idu u kombinaciji sa čašom hladnog mleka. Takođe, savetujem da ove proizvode kupujete kod lokalnog stanovništva, jer možete biti sigurni da su sir i kajmak vrhunskog kvaliteta, a i ponuda je jako bogata. Cena kilograma sira je 300 dinara, dok se kajmak prodaje po ceni od 800 dinara.

2. KOMPLET LEPINJA

Komplet lepinja je autentičan specijalitet ovoga kraja nastao neprevaziđenom kombinacijom mladog zlatiborskog kajmaka, jaja i pretopa, što u skoru daje fantastičan kulinarski doživljaj. Uz ovu lepinju najbolje se uklapa domaće kiselo mleko koje upotpunjuje kulinarski doživljaj.

Priča o komplet lepinji nas zatiče u kafani „Krčma kod Zore“ na Borovoj Glavi, najpoznatijoj kafanskoj četvrti ove planine, koja se nalazi na 12 kilometara od centra Zlatibora, u pravcu Nove Varoši i Primorja. U ovoj maloj kafani, opremljenoj u planinskom stilu, već preko pedeset godina pripremaju, po nepodeljenom mišljenju, najbolju komplet lepinju na celom Zlatiboru.

Priznajem, degustacija komplet lepinje u ovoj kafani predstavlja istinski gurmanski užitak koji čovek poželi da ponovi koliko sutradan. Dovoljno će biti da vam kažem da sam tokom našeg petodnevnog boravka na Vodicama čak tri puta svraćao u ovu kafanu na komplet lepinju.

Zlatiborski specijaliteti – Komplet lepinja; Foto: Vladimir Marković

Verovatno se pitate u čemu je njihova tajna? O tome sam i sam mnogo puta razmišljao dok mi se sa brade cedio pretop, a društvo dobacivalo da smanjim doživljaj i obrišem lice maramicom. Na naše pitanje o njihovoj tajnoj recepturi, vlasnik kafane odgovara da je tajna u kvalitetnom kajmaku kojim se snabdeva od svojih komšija, ali i u veštini pečenja, koja će ipak ostati tajna za sve pa i za nas.

Potpuno ga razumem, ni ja ne bih puno pričao o ovoj lepinji, dovoljno ju je probati i tu svaka potreba za daljom pričom prestaje. Komplet lepinja se prodaje po ceni od 200 dinara, dok je čaša kiselog mleka 60 dinara.

3. PRŠUTA

Među domaćim specijalitetima koji se prave na Zlatiboru posebno mesto zauzima svinjska pršuta. Ovaj suhomesnati specijalitet za svoj fantastičan ukus može da zahvali zlatiborskim domaćinima koji su do savršenstva doveli veštinu sušenja mesa metodom dimljenja. Pršuta se dobija tako što se najkvalitetniji delovi svinjskog mesa iz predela kičme dime oko petnaest dana, na vatri od bukovih drva u specijalnim prostorijama – sušarama.

Ako stvarno želite da proniknete u tajnu zlatiborske pršute, i probate ono najbolje što nudi ovaj suhomesnati specijalitet, potrebno je da posetite zlatiborsko selo Mačkat. Mačkat se nalazi na 10 kilometara od centra Zlatibora u pravcu Užica, i u njemu se pravi najbolja pršuta ovoga kraja. Da je Mačkat zapravo selo pršute najboje govori činjenica da se ovde svake godine održava „Pršutijada“, koju poseti na desetine hiljada ljubitelja pršute i drugih suhomesnatih proizvoda.

Mi nismo bili lenji pa smo seli u auto i krenuli pršuti u susret. Isplatilo se, itekako! U Mačkatu se gotovo svaka druga porodica bavi proizvodnjom i sušenjem pršute. Za razliku od stočarskih sela, u Mačkatu svaka kuća ima svoju pušnicu, tzv. sušaru, u kojima se suše komadi svinjskog mesa.

U selu Mačkat se upoznajemo sa Markom Šopalovićem, jednim od mnogobrojnih meštana ovog sela koji nosi ovo prezime. Na našu molbu da nam kaže nešto više o čuvenoj pršuti, ovaj vanredno gostoljibivi čovek nas bez ikakvih daljih pitanja uvodi u svoje dvorište rešen da nam pokaže svoju sušaru, a kasnije i da nas ugosti, što nam tada nije bilo ni na kraj pameti.

Ulazimo u sušaru, sa praga osećam miris bukovine pomešan sa dimom, ali mi to ne smeta, naprotiv, posle par koraka podižem pogled ka tavanici na kojoj vise dugačke pečenice privezane na eksere. Poenta je da pršuta bude na odgovarajućoj visini kako bi dim uspeo da osuši svež komad mesa u optimalnom roku.

Nakon obilaska proizvodnog pogona, Marko nas poziva u porodičnu kuću, kaže, takav je red, ko svrati u dvorište mora i u kuću na posluženje. Nećemo da protivurečimo i kvarimo vekovima ustanovljen poredak ovoga sela po kome je gost svetinja, a gostoljubivost stvar elementarnog vaspitanja. Pogađate šta sledi? Domaćin pred nas iznosi rakiju šljivovicu i meze u vidu tanko iseckanih komadića pršute. Dirnut sam gostoprimstvom, ovi ljudi zaista znaju da ugoste čoveka!

Boravak u Mačkatu koristimo da kupimo pršute za poneti, da pokažemo svojoj porodici i prijateljima kakva se pršuta jede u Mačkatu. Kilogram pršute se prodaje po ceni od 1.600 dinara.

4. LJUBIŠKA PASTRMKA

Ono što je Mačkat za pršutu, to je selo Ljubiš za pastrmku. Selo Ljubiš se nalazi na 10 kilometara udaljenosti od Vodica, a do njega se dolazi lokalnim putem. Ako idete iz centra Zlatibora, potrebno je da na Vodicama skrenete desno sa magistralnog puta, nastavite 15-ak metara nizbrdo, pa okrenete levo lokalnim putem.

Koliko Ljubišu znači pastrmka govori najbolje činjenica da se u ovom selu svakog leta održava manifestacija „Dani ljubiške pastrmke“ koja privlači veliku pažnju i ima veliki broj posetilaca. Kada sam probao ljubišku pastrmku shvatio sam zbog čega je to tako, a naročito u svetlu činjenice da se tokom ove manifestacije pastrmka deli potpuno besplatno.

U Ljubišu pastrmku možete jesti na više mesta, ali vam iz ličnog iskustva preporučujem kafanu „Pećinar“, u centru sela. Sadašnji vlasnici ove kafane, su zapravo četvrta generacija familije Pećinar koja drži ovu kafanu i pronosi slavu o ljubiškoj pastrmci širom zemlje, a bogami i regiona. Ova kafana raspolaže velikim ribnjakom rečne pastrmke tako da smo društvo i ja iskoristili priliku da razgledamo ribnjak i uverimo se u kvalitet odgoja ove ribe od strane vlasnika kafane.

Specifično podneblje na kome se ova pastrmka uzgaja, uz tradicionalan način pripreme, čini da degustacija iste postane vrhunski gastronomski doživljaj, koji hrani sva čula i trajno se urezuje u sećanje gostiju ovog zlatiborskog sela. Ljubiška pastrmka se priprema na žaru, i to tako što se prži po sedam minuta sa obe strane, a na kraju oko dva minuta po sredini.

Ukus ove pastrmke je nešto neponovljivo i moram priznati da me je osvojila na prvi zalogaj. Uz pastrmku odlično ide varivo od barenog krompira i neka sezonska salata, dok za piće preporučujem crno vino. Porcija se sastoji od dve pastrmke, veoma je obilna pa savetujem da ne razmišljate o dezertu. Cena porcije je 800 dinara.

5. JAGNJEĆE PEČENJE

Iako zlatiborski kulinari ne polažu ekskluzivna prava na pripremu jagnjećeg pečenja, za razliku od komplet lepinje, neporeciva je istina da se na Zlatiboru jede najbolja jagnjetina. Pogodni klimatski uslovi ovog podneblja, pašnjaci bogati raznovrsnim biljnim vrstama, kao i tradicionalan način pripreme – na ražnju, čine da jagnjeće pečenje na ovoj planini ima prepoznatljiv ukus.

Priča o dobroj zlatiborskoj jagnjetini nas ponovo odvodi na Borovu Glavu, samo ovoga puta u restoran „Borova Glava“, prvi u nizu iz pravca Vodica. U ovom restoranu (lokalci ga zovu „kafana kod Boška“) priprema se najbolja jagnjetina na celom Zlatiboru. Dok vozim ka Borovoj Glavi razmišljam koliko su samo ljudi iz ovog kraja dobri kulinari kad se u tako geografski uskom pojasu nalaze kafane u kojima se nude najbolji zlatiborski specijaliteti.

Radoznali kakve nas je Bog dao, umesto da kao svi gosti sednemo za sto, mi odlazimo do vlasnika kafane, gospodina Boška, i molimo ga da nas sprovede u svoju pečenjaru kako bismo bar malo dokučili način pečenja ove jagnjetine.

Ulazimo u pečenjaru, u kojoj se jedno jagnje uveliko vrti na električnom ražnju, na visini od oko pola metra, dok se okolo svuda širi miris dima. Po rečima našeg domaćina, jagnje se mora peći oko 4-5 sati na jakoj vatri uz stalan nadzor kako bi se sve držalo pod kontrolom. Nakon što se jagnje ispeče, skida se sa ražnja, i ostavlja se barem pola sata da se ohladi, da bi se na kraju pristupilo njegovom sečenju i iznošenju pred goste. Dok nam Boško opisuje proces pripreme jagnjećeg pečenja meni već kreće voda na usta, pa požurujem društvo da se vratimo u kafanu i uživamo u blagodetima najbolje zlatiborske jagnjetine.

A jagnjetina je prva liga, neda se rečima opisati. Drugari su takođe impresionirani i priznaju da u životu nisu jeli bolju jagnjetinu. Sad shvatam zbog čega je u ovoj kafani sve transparentno i ništa se ne krije od gostiju, naime, sve je na tako visokom nivou da za tim uopšte nema potrebe. Cena jagnjetine je 1.600 dinara po kilogramu. Ako imate dilemu koliko jagnjetine da naručite, reći ću vam da smo nas trojica naručili kilo jagnjetine i da nam je to bilo sasvim dovoljno, a pritom ne važimo za momke sa slabim apetitom.

Spust za spustom, zalogaj za zalogajem i naš boravak na Vodicama je došao do svoga kraja. Napuštamo puni impresija o ski centru „Tornik“, a još više o fenomenalnoj zlatiborskoj hrani.

I za kraj, ako hoćete da „pokupite kajmak“ i u bukvalnom i u prenesenom značenju ovih reči, ne preostaje vam ništa drugo nego da dođete na Zlatibor i uživate u blagodetima neponovljive zlatiborske trpeze.

Ups, umalo da zaboravim, koji je vaš izbor?

Ps: Neka mi ne zamere proja, pita gibanica, kiselo mleko, čvarci i drugi zlatiborski specijaliteti što im nisam posvetio više pažnje u ovom tekstu. Prosto, svi zlatiborski specijaliteti koje smo probali su bili ukusni i za svaku pohvalu.

izvor:turizamiputovanje.com

Iskreno, bili smo skeptični. Nismo nikada imali u nogama duže ture od tri dana po Srbiji, pa smo se pitali da li je realno da stignemo do Crnog mora…

Tokom jednog prolećnog popodneva ove godine, dok smo šetali ulicama Beograda, razmišljali  smo o tome šta bismo korisno mogli da uradimo predstojećeg leta. Pominjali smo razne poslove, što preko omladinske zadruge, što preko nekih drugih organizacija, i trudili smo se da osmislimo neki plan pošto smo imali relativno slobodne dane tokom jula i avgusta. U jednom trenutku, dok smo razgovarali, projuri pored nas jedan biciklista, verovatno je kroz Beograd bio samo u prolazu, pošto je bio natovaren bisagama i šatorom. Skrenuvši nam pažnju, zapitali smo se kako li mu je tako usamljenom na velikom putu i kako se snalazi lutajući kroz gradove i prostranstva ovog dela Evrope. Sa simpatijama smo gledali na njegov poduhvat pošto smo i obojica ljubitelji bicikala.

U početku, pomalo kroz šalu, počesmo da pričamo kako bi izgledalo da i nas dvojica pokušamo neki sličan veliki poduhvat van naše zemlje. I dođosmo do pitanja kuda bismo krenuli a da odemo, recimo na more, a razgovor je tekao otprilike ovako:

,,Šta misliš dokle bismo mogli da doguramo“, pitam ja u jednom trenutku druga… On gledajući u mapu kaže ,,Pa recimo do… do… hm… do Konstance!!“

– ,,Do Konstance!! A što bas tamo, znaš ti gde je ona? – bio sam začuđen… ,,Znam, ali nema puno uspona, a to je najvažnije.’’ – ,,A koliko nam je potrebno?“…. ,,Pa ne znam tačno, izračunaćemo.“… ,,Ma ja ću ti i bez računanja reći da je daleko.“ promrmljah ja.

Iskreno, bili smo skeptični. Nismo nikada imali u nogama duže ture od tri dana po Srbiji, pa smo se pitali da li je realno da stignemo do Crnog mora…Ipak, pošto nam je nekako bila želja i da odemo negde na primorje ove godine, izabrali smo, možda ne najbliže more od Beograda, ali svakako put sa najmanje uspona, mnogo manje nego do Crne Gore ili Grčke. Dakle, stići do mora a zaobići planine, pa da probamo.

Neizbežna je bila Dunavska biciklistička ruta, koja je bar u delu kroz Srbiju vidno obeležena sa znakovima i prolazi kroz uglavnom neopterećene delove pored ove velike evropske reke. Nije nam dugo trebalo da se složimo da deo leta iskoristimo na putovanje biciklom, a da posao ostavimo za neki drugi period. Ipak je novac lakše trošiti nego ga zaraditi, zar ne?

Vremenom je proradio naš avanturistički duh pa smo pristupili smišljanju plana. Mic po mic stiglo je leto i trenutak da se krene.

Kretali smo se kroz ravne predele Banata, preko Pančeva, Starčeva i Kovina prolazeći pored širokog Dunava i predela gde su se smenjivale dine Deliblatske peščare, dajući tako zanimljiv i lep prizor. Već prvog dana smo uspeli da stignemo blizu rumunske granice kod Bele Crkve. U selu Dubovac smo se prvi put osetili kao stranci u rođenoj zemlji. Doživeli smo da nam se ljudi javljaju na engleskom jeziku, što nam je bilo simpatično i samo pokazuje da ovom rutom uglavnom prolaze bicikisti iz zapadne Evrope.

Vreme nas je poslužilo, bilo je poprilično svežije za razliku od ostalih dana kad je bila velika vrućina karakteristična za ovaj deo godine. Predveče je padala kiša koja nije trajala dugo, tek da se podsetimo tradicionalne srpske gostoljubivosti koja nas je pratila i na ovom putu. Naime, kada smo stali nedaleko od mesta Vračev Gaj blizu Bele Crkve, ispod jednog drveta koje je iz dvorišta natkrivalo put, domaćini su nas primetili i pozvali da sednemo ispod nadstrešnice, naravno uz nezaobilazno posluženje.

Ubrzo smo nastavili i prenoćili u Vračev Gaju kod rođaka od jednog našeg prijatelja. Zar je potrebno da kažemo da smo se osećali kako kod kuće. Posluženje, ljubazni domaćini koji su nas upoznavali sa zanimljivim činjenicama iz života njihovog sela, dok su u isto vreme pažljivo i zainteresovano slušali dok smo pričali o našem putu. Bojažljivo smo pominjali šta nam je cilj putovanja, jer ni sami nismo bili sigurni da li smo u mogućnosti da tako nešto ostvarimo.

Narednog dana, krenuli smo polako ka Beloj Crkvi i okupali se na kratko u kamperskom jezeru, a tamo smo bili i više nego zadovoljni sa onim što smo videli: lepo uređena plaža sa sredjenim travnjakom i ležaljkama na obali pored restorana. Ubrzo nakon toga,  pred sam izlazak iz Srbije, nasmejala nas je tabla za bicikliste na kojoj piše:

Po prvi put ćemo voziti bicikl u drugoj državi, što je samo doprinosilo uzbuđenju u tom trenutku. Ušli smo u Rumuniju i nakon toga vozili dolinom reke Nere, uskim talasastim putem kroz etnički mešovita rumunsko – srpska sela uz granicu sa Srbijom. Pauzu za ručak pravimo u manastiru Zlatica, zadužbini još iz doba Svetog Save, gde nam monah kuva ručak, nakon što smo ustanovili da nam je iscurio plin iz boce od prethodnog dana.

U popodnevnim časovima nastavljamo dalje i posle mesta Sokolac (Socol) ostajemo bez daha, razlog – Dunav. U tom trenutku počinjemo da shvatamo reči pesme: „Dunave, Dunave moje more, kraj tebe mi srce moje ostade“. I zaista, kasnije ćemo samo još više da se uverimo, osećaj je bio kao da smo negde u Boki Kotorskoj. Koliko Dunav široko, moćno i nestvarno lepo deluje kroz predele neposredno pre i nakon ulaska u Đerdapsku klisuru.

Zaključujemo – Dunav je naše more! Prenoćili smo kod prijatelja u srpskoj porodici u mestu Belobreška (Belobresca), koje se nalazi na levoj obali reke tačno preko puta Velikog Gradišta. A onda naredna dva dana nismo ni osetili umor zato što nam je predivna priroda sa smenjivanjem kotlina i uskih klisura jednostavno oduzimala dah.

Treće noćenje smo imali u poslednjem selu sa većinskim srpskim stanovništvom na našem putu – Svinjici (Svinita) i krenuli ka Oršavi praćeni prelepim slikama Dunava.

Smenjivanje klisurastih suženja gde je Dunav širok samo nekih stotinak metara između dve obale i zatim delova gde on dostiže ,,morska prostranstva’’ stvarno treba doživeti. Statua Decebala, Trajanova tabla, manastir Mrakonje su samo neki od lokaliteta koja upotpunjuju turističku ponudu ovog kraja. Tu je i Hidroelektrana Đerdap koja predstavlja svojevrsno graditeljsko čudo u ovom delu Dunava.

Nastavili smo dalje ka Oršavi, gde nas je čekao jak uspon i neverovatno veliki spust do samog grada. Posle odmora krenuli smo dalje ka Turnu Severinu po najopterećenijem delu puta na celom putovanju, ali i u našim životima generalno. Put je uzak i izuzetno opasan za bicikliste. To je otprilike 30 km magistrale sa kamionima, koji se smenjuju kao na traci jedan za drugim i  gde pomislite da im nema kraja. „Put smrti“ zasigurno nije prejaka reč za tu deonicu.

Proslavili smo što smo preživeli ovu izuzetno opasnu magistralu u restoranu ,,Taverna Sarbului’’, koja se nalazi svega nekoliko km pre ulaska u Turnu Severin uz srpski prebranac i kobasice. Pre mraka smo stigli u grad, gde nas je preko sajta ,,Couchsurfing’’ ugostio naš domaćin Alex. Gostprimstvo i ljubaznost su bili na visokom nivou tokom celog putovanja, lokalni stanovnici su uvek izlazili spremni da razgovaraju (koliko god je to bilo moguće s obzirom da mi nismo znali rumunski, a oni uglavnom nisu poznavali mnogo engleskog).

Spavili smo malo duže tog jutra, posle pređenih 330 km za četiri dana,  trebao nam je veći odmor.

Tog dana smo izvozali tek oko 35 km, ali bilo je nešto većih uspona, i smestili smo se po prvi put u šatoru na jednom brdu pored vinograda. Na vrhu je bila manja kuća sa pomoćnim objektima. Kad smo došli do gore, psi su počeli da laju i vetar je veoma jako duvao, tako da nije bilo baš idealno mesto za kamp. Međutim, nekako smo uspeli vlasniku vinograda, koji ne zna engleski, uz pomoć nogu i ruku da objasnimo da želimo da spavamo u zavetrini iza šipražja… Te večeri imali smo najbezbednije spavanje u šatoru, jer su nas lično obezbeđivali psi domaćina. Ujutru, domaćin je došao da nas isprati i podeli grožđe.

Kako smo ulazili sve dublje u Rumuniju, ljudi su postajali sve darežljiviji. Iako smo prolazili kroz siromašne predele, dobijali smo skoro sve vrste voća počevši od jabuka, grožđa, krušaka, paradajza. Vozili smo odličnom magistralom Turnu Severin-Kalafat u posebnoj traci, sa vetrom u leđa prvi i poslednji put na celoj ruti sve do mesta Catane, gde smo drugu noć zaredom proveli u šatoru ovaj put u polju suncokreta. Bilo je nezgodno pronaći pravo mesto za spavanje, jer nema praznih polja, osim pokošenog oštrog žita, na kom se nismo usudili da noćimo da nam se šator ne bi probušio.

Sledećeg dana smo vozili kroz veoma siromašnu južnu Rumuniju, a ljudi su ovde veoma srdačni, tako da su nam se svi javljali. Toliko su počeli da nas pozdravljaju da je i kod nas došlo do prezasićenja.

Put kroz ovaj deo južne Rumunije ili Vlaške regije je većinom ravničarski bez mnogo saobraćaja i uspona, ali je asfalt u dosta lošem stanju. Sela su ovde svojevrstan zaklon od vetra i  olakšavaju pedalanje kroz nepreglednu ravnicu. Ona najčešće imaju samo jednu ulicu i znaju da se protežu po nekoliko kilometara. Starije seosko stanovništvo u ovim krajevima obožava da sedi na ulici, to je na neki način njihov prozor u svet. Imaju tipične klupice pored svojih kuća sa specifičnim kružnim stranama na kojima provode svoje slobodno vreme. Takođe, u ovom delu Rumunije kočije su jedno od glavnih prevoznih sredstava, većinom su upregnuti konji, mada smo viđali i one sa magarcima.

Generalno smo dosta pažnje posvećivali odabiru pravog mesta za šator. Jedan od glavnih uslova pri postavljanju je bio da niko ne primeti gde se nalazimo, da bismo sprečili eventualnu krađu bicikala, i zato smo šator postavljali neposredno pre mraka, a lokaciju nalazili znatno ranije.

Pri prolasku kroz prvi veći gradić, Korabiju, upoznali smo se sa jednim čovekom koji je vozio bicikl do susednog sela gde inače i živi. Popričali smo sa njim na španskom i na engleskom, radio je kao građevinac u zapadnoj Evropi. Najzanimljivije je bilo kad nas je pitao:

-„Momci, koliko imate para?“

Malo smo se iznenadili i uplašili i naravno odgovorili:

-„Nemamo mnogo.“

-„Evo vam 10 leja da vam se nađe“.

Nismo mogli da verujemo kakvih ljudi ima na putu.

Krenuli smo dalje preko reke Olt, koja je veoma brza iako da teče kroz ravnicu, sa prelepim peščanim plažama. Ko bi mogao odoleti da se ne okupa. Taj dan smo spavali u mestu Seaca, razapeli smo šator pored polja suncokreta.

Narednog dana smo imali najveći peh sa biciklom, kada je na jednom biciklu otpao šraf od prtljažnika. Srećom, posle pola sata lutanja po gradu, našli smo čoveka koji nam je dao zamenu pa smo nastavili put. Osećali smo se kao poznate ličnosti, jer su nas deca i ovde masovno pozdravljala.

Vetar je tokom celog puta bio naš najveći protivnik, nije posustajao, jednostavno nam nije dozvoljavao da stignemo do mora tek tako lako. Izgleda da sve što vredi u životu se teško osvaja.

Dakle, tog dana, i pored problema sa prtljažnikom, obaramo lični rekord i prelazimo 112 km. Pred mrak stižemo u grad Đurđu, jedan od većih gradova južne Rumunije. Ovde odlučujemo da nam treba malo luksuza i nalazimo smeštaj u hotelu ,,Vlaška’’ za 11 evra. S obzirom da smo u hotelu, odmaramo malo duže ujutru, da iskoristimo uslugu od ,,pet zvezdica“ do kraja.

Krećemo put Bugarske i prelazimo Dunav po drugi put od Beograda. Sam most je granični prelaz izmedju gradova Đurđu na rumunskoj i Ruse na bugarskoj strani.

Posle pređenih 45 km, za promenu šator postavljamo u polju duvana. Sledećeg dana krećemo za Silistru, put prelazi iz ravničarkog u brdski, i zato vozimo dosta sporije od očekivanog. Prolazimo kroz veoma lepe brežuljkaste predele severo-istočne Bugarske, da bismo uveče stigli do Silistre. Tu smo sasvim slučajno upoznali jednog studenta pitajući ga da li zna za neki jeftin hostel u blizini. Pošto nas je odveo do smeštaja, oduševljen našom pričom, poziva nas kod njegovog prijatelja u kafić, sa kojim provodimo zanimljivo veče u priči i uz bluz muziku.

Ujutru nastavljamo ka Konstanci, direktno iz Silistre, koja je na samoj granici i ulazimo opet u Rumuniju. Vozimo uz Dunav gde se opet kupamo i nastavljamo putem koji je savršen za bicikliste: vinogradarski kraj, brežuljkast teren, skoro bez saobraćaja. Dan završavamo u blizini sela Baneasa, gde nam u jednoj prodavnici vlasnica kuva supu, da nas povrati malo posle dana sa suvom hranom. Ovoga puta polje deteline je naš krevet.

Poslednjeg dana, naš najveći protivnik – vetar, ne prestaje da duva i prati nas do kraja puta. Ali uspevamo da ga savladamo!

Konstanca je osvojena!

Spavamo u Konstanci jednu noć, taman toliko da se sutradan par puta okupamo u moru.

Odlazimo do Mamaje, poznatog letovališta, svega 8 km severno od Konstance. Lepe peščane plaže, gondola koja vodi sa jednog na drugi kraj ovog turističkog mesta, veliki akvapark, sređeno šetalište pored plaže su samo neki od obeležja Mamaje. More je potpuno drugačije od nekih na koje smo navikli (Jadransko ili Egejsko). Najveća razlika je u talasima, toliko je opasno da kada je crvena zastavica na snazi, spasioci ne dozvoljavaju ljudima da uđu dublje od par metara.

I tako, nakon 13 dana i pređenih  1.020 km, došlo je vreme da se krene nazad. Uz silne nevolje, pošto smo iz Konstance propustili dva voza i nekoliko autobusa jer niko nažalost nije hteo da nas primi sa biciklima, pa smo morali da ih rasklapamo, naše putovanje se završilo. Na kraju moramo da priznamo da nam je naredno pitanje koje se mota po glavi – „A gde bismo mogli sledeći put na more… ili okean… biciklom naravno?“

Ljudi obično misle kako se mora biti u jako dobroj fizičkoj kondiciji da bi krenuli na ovakvo putovanje. Mi smo pravi primer da je sve to moguće bez neke naročite pripreme, samo je potrebna velika želja i malo više slobodnog vremena da bi snovi postali java. Putovanje na ovaj način predstavlja pravi izazov i avanturu, jer skoro ništa nije planirano unapred i nikad ne znate šta možete da doživite na njemu. To je putovanje u pravom smislu te reči, sa puno više pozitivnih iskustava od onih negativnih, koje se pamti celog života.

Život je lep!

Sada već turizmolozi, Vladimir i Mladen upoznali su se na studijama na Geografskom fakultetu 2008. godine. Imali su kraća biciklistička putovanja po Srbiji, uglavnom kroz ravničarske predele Banata i Bačke, i jednu dužu vožnju - Dunavskom biciklističkom rutom do Konstance. Planiraju u budućnosti neke duže relacije po Evopi.

Brojni navodno novi poremećaji, zastrašujuća zdravstvena stanja i mentalne bolesti privlače pažnju ljudi i stvarajući atmosferu straha i brige za zdravlje. 

Ono što jedemo nas ubija, ono što dišemo nas ubija, a čak i voda za piće predstavlja smrtnu opasnost.

Realno, često je riječ o zastrašivanju potaknutom od strane farmaceutske industrije kojima drama pomaže u prodaji proizvoda i stvaranju profita na račun lakovjerne javnosti.

– Krajnji cilj vladajućeg sistema je da svaku pobunu protiv njega okvalifikuje kao mentalni poremećaj, pa uz pomoć farmaceutske mafije zdrave ljude pretvori u bolesne, koje će također tretirati samo kao ‘pokvarene mašine’ i izvor profita – tvrdi francuski parlamentarni poslanik i ljekar.

Lijekovi – priča o obmani

Radi se o svojevrsnoj “borbi s vjetrenjačama” jer su na drugoj strani kapital i industrija farmacije, kao i cijeli zdravstveni sistem, čija struktura to podržava. U zdravstvu se to odnosi na zaradu medicinske, u prvom redu farmaceutske industrije. Na taj način tzv. farmaceutska mafija utišava prirodne tradicionalne lijekove te proizvodi sintetičke, koji najčešće imaju brojne nuspojave i navikavaju organizam na to da se bez njih više ne može. Stručnjaci ističu samo neke od modernih i trendi zdravstvenih briga koje su najčešće obična glupost.

1. Danas svi imaju osjetljivost na gluten 

Gluten je protein koji se nalazi u pšenici daje elastičnost tijestu, pomažući mu da se podigne i zadrži svoj oblik. On se nalazi u pšenici, raži, ječmu te zobi. Većina prehrambenih namirnica sadrži gluten, od pica, tjestenina, hljeba i raznih industrijski prerađenih namirnica.

Pažnja koju privlači gluten nije nastala toliko zbog priče oko celijakije, već zbog kontroverznih studija koje tvrde da ljudsko tijelo nije sposobno probavljati gluten u mjeri u kojoj ga mi unosimo u sebe.

2. Halitoza je izmišljena bolest

Halitoza najčešće nastaje usljed fermentacije čestica hrane anaerobnim gramnegativnim bakterijama u ustima, čime se stvaraju hlapljivi sumporni spojevi, poput vodikovog sulfida i metala merkaptana. Kod nekoliko sistemskih bolesti se stvaraju hlapljive materija koje se mogu osjetiti u dahu, a koje se, iako nemaju posebno neugodan miris, tipično smatraju halitozom.

Zbog zadaha sve više ljudi posjećuje ljekare, koji propisuju specijalne paste za zube i vode za ispiranje usta, na čemu industrija zarađuje ogroman novac. Ali, stručnjaci tvrde da je zadah u većini slučajeva obična izmišljotina te da je prirodno da se u dahu osjeća određen miris te se to stanje najčešće može popraviti većim unosom vode i promjenom prehrane.

3. Detoksikacija je glupost 

Dodaci prehrani i razni preparati za detoksikaciju tijela te mršavljenje jedno su od najbrže rastućih tržišta na svijetu, a za njihovo djelovanje postoji vrlo malo dokaza. Na primjer, vrlo su popularni detoks proizvodi na bazi mlijeka od čička ili maslačka, ali nema studije koja potvrđuje njihov efekat.

Jetra prirodno eliminira neželjene materije u tijelu kroz izmet i urin, a uzimanje skupih lijekova ne samo da ne može pomoći, već opterećuju jetru dodatnim spojevima koje mora razgraditi.

4. Ispiranje vagine ne da je dobro, već je opasno 

Najveći mit je da vagine imaju neugodan miris. Ali osim ako imate ozbiljnih problema, bilo koji prirodan miris je normalan. Vagine ne trebaju mirisati poput parfimerije i ne treba se tretirati kao nešto što treba popraviti. Znači, zaboravite na mirisne kupke ili posebne čistače za ispiranje materice na kojima industrija sve više zarađuje, jer bilo koji proizvod koji može promijeniti vašu pH ravnotežu može uzrokovati i pojavu gljivica.

5. Snižavanje lošeg holesterola spriječava bolest srca 

Možda jedan od najvećih zdravstvenih mitova zapadne kulture jeste zloupotreba izmišljenog termina “loš holesterol” od strane medija i medicinske struke. Osim toga naivna javnost je prevarena lažnom vezom holesterola i kardiovaskularnih bolesti.

Nikada nije dokazano da holesterol uzrokuje bolesti srca, baš naprotiv holesterol je od vitalnog značaja za tijelo i bilo kakav pokušaj njegovog snižavanja može imati pogubne posljedice, posebno kako starimo. Postali smo društvo toliko opsjednuto jedenjem hrane niskog holesterola i masnoće da se sada mnogi zdravstveni stručnjaci pitaju koje su posljedice toga, kao i brojnih lijekova koji se uzimaju za snižavanje holesterola.

6. Većina sa dijagnozom depresije to nije 

Britanski naučnici tvrde da “Prozac”, “Seroxat” i slični antidepresivi djeluju kao lažni, placebo lijekovi i nisu učinkoviti.

Do rezultata, objavljenih u u časopisu “PloS Medicine”, došli su analizom 47 kliničkih studija, od kojih su neke bile sve do danas nedostupne javnosti. Osim toga, danas je svaki četvrti čovjek u zapadnom svijetu depresivan – a nameće se pitanje kako je to moguće i zašto tako nije bilo prije? Prevelika koncentracija na sebe i vlastitu sreću te taj nametnuti ideal sretnog života mnogima daje iluziju da su bolesni, iako se možda samo nalaze u prirodnoj, lošijoj životnoj fazi.

7. Postoje sigurne doze hemikalija u lijekovima 

Nivoi hemikalija u lijekovima su “prihvatljivi” od strane industrije i regulatornih standarda, ali naša izloženost “prihvatljivim nivoima” drugih toksičnih hemikalija koje u našem tijelu ulaze u interakciju i izazivaju razne probleme nikad nisu uzeti u ozbiljno razmatranje.

Ne postoji sigurna doza otrova jer tijelo prepoznaje i najniže doze i odmah stvara upalne procese i imunološki odgovor kako bi se borio sa stranim tijelom. Toksične hemikalije se sada nalaze svuda, u školama i na našim radnim mjestima. Oni uzrokuju postepeno propadanje svakog sistema u našem tijelu i uzrokuju mnoge bolesti. Vrlo je teško otkriti koja hemikalija izaziva koju bolest.

Izvor: avaz.ba